БИСТРИЦА

selo-bistrica-vodenica-1Ратарско сеоско несеље збијеног типа, на (205 m) обалама (већи део на левој) Бистричке реке, десне притоке Млаве 12 км ЈИ од Петровца на Млави. Површина атара износи 2.072 ha. Име добија по бистрој изворској води. Округластог је облика. Обједиљује две “мале”: Горњу и Доњу. Део села – рурарлна целина са воденицама и ваљавицама – проглашен је просторно културно – историјском целином од великог значаја. Убраја се у стара српска села. Помиње се у XIV веку у оснивачкој повељи кнеза Лазара манастиру Горњаку, када су у атару постојала још два насеља – оба под именом Новац, расељена за време прве владавине кнеза Милоша. Турски извори из 1467. године бележе село Кушиљево (4 куће), чији се назив сачувао у имену потеса Кишљево, између Млаве и Бистричке реке. Године 1733. Бистрица броји 9 домова, а мештани су “Сербли чини војинственога под Видовцем”. Становништво је српско (слави Св. Николу, Св. Луку. Св. Јована, Ђурђевдан, Ђурђиц, Св. Арангела, Петковицу, Св. Илију и др.), стариначко и досељено са Косова, из Кавадара (Левач), Мораве (Аџибеговац), Хомоља, Кучајне, Црне Реке и Тимочке крајине. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,3 (1991). У Бистрици је погинуо Драгољуб Бата Булић, народни херој, чије име носи Основна Школа у Петровцу. Православна црква, у народу Ђеринац, посвећена је Св. цару Константину и царици Јелени, чији дан је и заветина, подигнута је 1937. године на темељима старог манастира (Ђеринац, Раван или Равње), за кога се претпоставља да потиче из доба деспота Стефана Лазаревића. У близини цркве налази се истоимени лековит извор. Асфалтни пут добија крајем 70-их година XX века, централни водовод (за 200 домаћинства) 1987. године, а телефонске везе 1989. године. Има дечји вртић, четвороразредну Основну Школу, дом културе (изграђен 1959-1961), споменик борцима палим у I и II светсјим рату, здравствену амбуланту (1997), Земљорадничку задругу “Бистрица” (основана 1997. године) са пољопривредном апотеком и откупним магационом и др.

БОШЊАК

BosnjakРатарско сеоско насеље збијено типа, на (160 m) источним падинама Сопотске греде, у долини кроз коју протиче бошњачки поток, десна притока Чокордина (28,7 km) 12 km западно од Петровца на Млави, Површина атара износи 862 ha. По предању, географски назив потиче од порекла (обласног имена) – Бошњаци, првих досељеника. Овалног је облика. Јужно од села, у подножју Липара (248 m), налази се извор врело, а у средини села је Баба Дуњин кладенац. Првобитно село налазило се до XVIII века, на Селишту, где су сада њиве. На брду Лазни има остатака старијег непознатог насеља (црепови, новац, разне алатке и др.). По ранијим административно – територијалним поделама припадао је наизменично Моравском (1818, 1822, 1844, 1861, 1910. и 1928) и Млавском срезу (1859. и 1867). Станивништво је српско (слави Св. Ђорђа, Св. Параскеву, Св. Стевана, Св. Николу, Св. Аранђела, Св. Трифуна и др.; заветине Св. Тодор и Бели четвртак), старином са Косова, из Тимочке крајине (Валакоње и Шарбановац), Црне Реке, Баната (Баваниште), Звижда (Кучајна) и Млаве (Велики Поповац и Буровац). Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,3 (1991). Електрично осветљење добија 1955. године, телефонске везе 1993. године, а водом се снабдева из копаних бунара. Има четвороразредну Основну Школу (у државним шематизмима први пут се помиње 1905. године), дом културе и др.

БУРОВАЦ

BurovacРатарско сеоско насеље збијеног типа, на (196 m) странама Буровачке реке, леве притоке Бусура, с обе стране пута ка Свилајнцу, 16 km југо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.569 ha. На путу ка Ђурицу налази се извор Немања. По предању, назив води порекло из времена настанка села, када се земљиште које је угрожавало насеље обурвавало. Обједињује три “мале”: Горњу, Доњу и Радојевску. Сматра се да је основан у првој половини XVIII века, у време аустријске окупације Србије. Кроз историју више пута мења топографски положај (Стари Буровац, Селиште и др.). Помиње се 1820. године, када броји 37 кућа (1859 – 83 куће, 1928 – 197 кућа и 1.545 житеља итд.). Становништво је српско (слави Св. Аранђела, Св. Николу, Св. Луку, Св. Јована, Ђурђиц, Ђурђевдан и др.; заветина Бели Петак; вашари Пољобранија – 15. мај, Мала Госпојина и Св. Лука), досељено из Војводине, Ресаве, Бугарске, околине Параћина, Црне Реке и Тимочке крајине. Индекс демографског старења среће се у рапону од 0,4 (1961) до 1,1 (1991). Православна црква Успенија Пресвете Богородице, чији дан је и црквена слава, подигнута је 1936/37. год. Електрично осветљење добија 1960. године, телефонске везе и централну пошту 1963. године (савремена и масовна телефонизација извршена је 1983. године), асфалтни путо до центра села 1977. године, а до записа у Дубници (ка Свилајнцу) 1979. године. Водом се снабдева из копнених бунара. Има осморазредну Основну Школу “Света Михајловић” (почела са радом 1894. године), дом културе са библиотеком (1946), камени мост на Буровачкој реци (изграђен 1910. године на темељима старијег моста), који је проглашен спомеником културе, здравствену (1960) и ветеринарску амбуланту (1960), Земљорадничку задругу “Слога” (основана 1926. године) са радионицом за поправку пољопривредних машина, откупним магацином, пољопривредном апотеком и стовариштем грађевинског материјала, локалну пијацу (пазарни дан – недеља) и др. Представља гравитационо средиште за два насеља (Табановац и Бусур).

БУСУР

Ратарско сеоско насеље разбијеног типа, на (218 m) странама горњег тока Бусура (27 km), леве притоке Млаве, 25 km југо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.873 ha. У атару су 60-их година XX века формирана два мања вештачког језера – Кореница (12 ha) и Бусурско (6,5 ha). Назив села потиче од речне воде, која је у време великих кишаBusur бучила. Подељен је на две “мале”: Горњу и Доњу. У селу се налази више извора (Васиљев кладенац, кладенци код школе, код Гичиља потока, код Циганског потока, на Станчило брду и извор Бабин Поток). Трагови раније насељености откривени су у пољу поред Кореничке реке (римски новац, прстење, тугле и др.) и у Црвењачком пољу (“јелинско” гробље са каменим плочама без натписа). У атару се 1467. године налази село Врбе у коме су живели искључиво војници. По предању, бусур је раније био на Палилулама и носио назив Честобродица (Чисто Бродице), одакле је због честих поплава (од 1910) почетком XX века премештен на (виши терен) данашњу локацију. Помиње се 1820. године, када броји 65 кућа (1961 – 128 кућа, 1928 – 310 кућа и 1 400 житеља итд). Становништво је влашко (слави Св. Јована, Петковицу, Св. Николу, Михољдан, Св. Алимпија, Св Аранђела, Велику и Малу Госпојину, Митровдан и др.; заветина Тројице; Вашари Ђурђевдан, Тројице и Св. Пантелејмон), досељено углавном из Црне Реке, Тимочке крајине и Ресаве. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,3 (1961) до 1 (1991). Струју добија 1963. године, асфалтни пут 1979. године, а телефонске везе 1987. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом крајем XIX века), дом културе, споменик борцима палим у I и  II светском рату (подигнут 1981. године), здравствену амбуланту, земљорадничку задругу и два каменолома.

ВЕЗИЧЕВО

VeyicevoРатарско сеоско насеље збијеног типа, на странама потока Клисура и падинама брда Парлози и Јоргован, 21 km јужно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.604 ha. У атару се налази извор Трмчиште, од кога настаје истоимени поток, притока Клисуре, а у самом селу три извора: Бојага, Кладенац (сматра се лековитим) и Чесма. По предању, географско име села води порекло од цркве Везиље. Обједињује више “мала” са родовским називима (Ерићска,  Шарунска, Швапска, Ђуровска, Грујовска, Мутавиићска, Бабића, Јовчића, Станкића, Васојевића, Подића и др.). Кроз историју више пута мења локацију (Селиште, Збеговиште), а од средине XVIII века је на данашњој. Настало је на месту са значајним траговима предсловенске насељености (неистражено археолошко налазиште из римског периода на локалитету Градиште – камени темељи старог “јелинског” града, парице, копља, рбине од посуђа и др.). Помиње се 1820. године, када броји 29 кућа (1846-37 кућа и 251 житељ, 1910-1560 житеља итд.). Становништво је српско (слави Св. Николу. Св. Луку, Петковицу, Ђурђиц, Св. Врачеве, Св. Аранђела, Св. Јована и др.; заветина Тројице), пореклом из Шарова у Мађарској, Мораве, Ресаве, Околине Сјенице и др. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,4 (1961) од 0,9 (1991). Православна црква Миља Везиља, подигнута од 1903. до 1906. године на старом истоименом црквишту, посвећена је Св. Илији. Електрично осветљење добија 1961. године, асфалтни пут 1979. године, водовод (за 70 домаћинства) 1986-1988, а телефонске везе 1989. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1948/49), дом културе, земљорадничку задругу, локалну пијацу (пазарни дан-четвртак) и др.

ВЕЛИКИ ПОПОВАЦ

Ратарско сеоско насеље збијено типа, на (188 m) брдској коси – огранку Сопотске греде, и странама Васићког потока, 12 km северо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.541Veliki Popovac ha. У селу у атару се налазе више извора (Точурак, Бучура, Жедна вода, Трахил, Цајник, Бкурани, Стублове, Бабина глава, Бакаличина чесма, Васићски, Милошевачки и Влашки кладенац, Точак, Чукаре и др.), од којих последњи, по предању, лечи очне болести. До 1897. године, када добија садашњи, село носи назив Арнаут – Поповац. Повезује шест “мала” са родовским називима: Васићку, Карићку, Нерићку, Влашку, Момировску и Милошевачку. По предању, првобитно насеље под именом Раброво било је у пољу близ Орљева, одакле је премештено на Селиште, па у Раденачки поток итд. У XVIII веку (1733) има “24 хљебов”, а писани извори из тог доба (1718), у данашњем атару, бележе и “пусто место” Бресницу, где су сада сеоске њиве. Становиштво је срспско (слави Св. Тригуна, Св. Јована, Ђурђевдан, Св. Лазара, Ђурђиц, Петковицу и др.; заветине (Тројице и Младенци), пореклом са Косова, из Црне Реке, Мораве, Ресаве и Хомоља. Индекс демографског старења креће се распону од 0,6 (1961) до 1 (1991). Православна црква Св. пророка Илије, чији дан је и црквена слава, сазидана је од 1920. до 1931. године (живописна 1993/94). Електрично осветљење добија 1957. године, телефонске везе 1994. године, асфалтни пут до центра села 1975/76, а пројекат и део радова за водоснабдевање насеља са изворишта на локацији “Ђула” (252 m) урађени су 1998. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1865. године), Дом културе “Јован Јовановић Змај” (изграђен 1956. године) са библиотеком, Специјалну установу за лица ометена у развоју “Гвозден Јованчићевић” (формирана 1956. године) и др.

ВЕЛИКО ЛАОЛЕ

Veliko LaoleРатарско сеоско несеље збијеног типа, у источном подножју Сопотске греде, на (141 m) старом античком путу од Viminaciuma ка Horreum Margi, 7 km јужно од Петровца на Млави. Површина атара износи 2.679 ha. У атару и селу има више извора: Баба Љубин кладенац, Смрдан, Стубањ, Брестина и др., од којих се последњи сматра лековитим. Припада старим селима. Остаци старина у Беловодама (винчански локалитет са сликаним речним облуцима и налазом руде бакра и бакарног накита) и на ушћу Бусура и Млаву (римско утврђење Градац – Jovus Pagus, из I века, заштићено археолошко налазиште) сведоче о ранијој насељености. У Горњачкој повељи кнеза Лазара (XIV век) помиње се под именом Хлоли, када су се у атару налазила још два насеља: Коварна (Коварне), која се помиње и 1467. године (14 кућа), и Врбовац (Врбовник), чији насеобински континуитет досеже до првих деценија XVIII века (1733-17 кућа, “сербли чина војинственога”). Крајем XIX века (1889-1893). Велико Лаоле се наводи као “седиште панђура са два вашара”. Становништво је српско (слави Св. Николу, Св. Јована, Св. Алимпија, Митровдан, Петковицу и др.; заветина Спасовдан), стариначко и досељено са Косова, из Тимочке крајине, старе Србије, Шумадије, Влашке, Хомоља и Црне Реке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 до 1,2. Православни храм Св. Петра и Паврла (црквена слава Петровдан) подигнут је 1936. године. Електрично осветљење добија 1950. године (данас има и уличну расвету), асфалтни пут 1969, водовод 1974. (прикључак на водоводни систем Петровца на Млави), а телефонске везе 1986. година. Има дечији вртић (1982), осморазредну Основну Школу “Жарко Зрењанин” (почела са радом 1874. године), дом културе, КУД “Полет”, савезну смотру Фестивал завичајне песме “Млава пева” (раније “Млава пева јулу”) која се одржава од 1980. године и сваке године окупи до 2 хиљаде посетилаца, пошту (постојала још “за Карађорђева времена”), ветеринарску службу (1953), здравствену амбуланту (1954/55), Земљорадничку задругу “7. јули” (основана 1946. године) са фармом свиња и кока носиља, Општу земљорадничку задругу “Фармер” (основана 1998. године), ДП за производњу текстилне робе “Велико” (1982) и др. Од 1953. до 1964. године радио је мањи рудник лигнита. Представља гравитационо средиште за три насеља – Бистрицу, Крвије и Мало Лаоле.

ВИТОВНИЦА

Ратарско раније сточарско, сеоско насеље збијеног типа, на (230 m) обалама Витоничке реке (48 km), код њеног излаза из тесне клисуре, и падинама узвишења Фаца Манастира, Урлаја и Чукара (380 m), 12 km источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 2.717 ha. У селу и атару се налазе шест јачих извора: Васиљин, Будимиров, Сименов кладенац, Црни извор, Приод и Бања, од којих се последњи сматра лековитим. Насеље је овалног облика. Археолошки налази (комади згуре, старе рударске алатке и др.) на локалитетимаVitovnica Летиште и Појана Кушењ указује на знатну рударску активност (сребро, олово, гвожђе) у античко доба. Настанак и име села везује се за манастир Витовницу, који је, по предању, подигао краљ Милутин. Угарске повеље из 1390. године бележе градић – утврђење (castrum Vytiniche), а каснији извори (1557, 1661, 1718. и 1733) само манастир. Село се као прњавор (“содержи до 30 домова и житељи јесу понајвише Власи, који манастиру радотају”) помиње тек почетком XIX века. Становништво је влашко (слави Св. Николу, Св. Аранђела, Св. Јована, Верижице, Петковицу, Ђурђиц, Митровдан и др.; заветине Тројице и Св. Илија), пореклом из Тимочке крајине, Ресаве, Црне Реке, Влашке, Ердеља (Алмаш, Карансебеш и Сокол) и Мораве. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,8 до 1,8 (1991). Црква манастира Витовнице посвећена је Успењу Пресвете Богородице, чији дан је и црквена слава. Изнад њених северних врата налази се камена плоча из 1218. године са натписом на старојерменском и старословенском језику. Електричну енергију добија 1950. године, асфалтни пут крајем 80-их година. XX века, телефонске везе 1989. године, а водовод 1995. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1862. године), дом културе, манифестацију “Сабор горана”, која се одржава свеке године 4. јула на Тресту – излетиште са планинским домом и лугарском кућом, и др. Печење креча је традиционална активност мештана. После II светског рата постојао је мањи рудник лигнита.

ВОШАНОВАЦ

VosanovacРатарско аграрно сеоско насеље збијеног типа, на (155 m) долинским странама потока Бучина, десне притоке Чокордина (28,7 km) и косама Косице и Чукара, 13 km југо-западно од Петровца на Млави. Поврпина атара износи 1.016 ha. У атару је најпознатији извор (кладенац) Точак, а у селу Кладенац под Косом, Живадиновски и Милошев кладенац, Општинска чесма, Љубисављев, Милетин, Бугарски и Радосављев кладенац. Подељен је на две главне физиономске целине са седам “мала”: Горњу (Живадиновска, Бранковска и Бањска мала) и Доњу (Зеленковићска, Бугарска, Крајинска и Влашка мала). Трагови старина су значајни (остаци темеља непознате стратости на месту Селиште које мештани зову “Црквиште”). Под именом Вошановци помиње се у повељама кнеза Лазара 1378. и 1381. године. У турским изворима 1467. године забележено је у атару село Доброселце (6 кућа), где су “војници живели поред раје”. Становништво је српско (слави Св. Николу, Петковицу, Св. Аранђела, Св. Илију, Св. Стевана, Св. Врачеве и др.; заветина Ђурђевдан), староседелачко и досељено из Црне Реке, Мораве, Тимочке крајине, Видина у Бугарској и околине Крушевца. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,4 (1961) до 1,2 (1991). Електричну енергију добија 1959. године, телефонске везе 1987. године, а асфалтни пут крајем 80-их година XX века. Има четвороразредну Основну Школу, дом културе и др.

ДОБРЊЕ

DobrnjeРатарско сеоско насеље збијеног типа, на (161 m) источним падинама Сопорске греде и странама потока Река, изворишног крака Чокордина, леве притоке Млаве, 9 km југо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.397  ha. Источно од села, поред пута ка Петровцу, налази се Добрњска бучина (јаруга дужине 350 m), један од најнижих (180-205 m н.в.) локалитета букове шуме у нашој земљи. Помуње се 1859. године, када броји 91 кућу (1910-1.104 житеља, 1928-215 домова и 1.300 житеља итд.). Становништво је српско (слави Св. Николу, Петковцу, Св. Аранђела, Св. Илију, Св. Мрату, Св. Враче и др.; заветина Тројице), пореклом са Косова, из Тимочке крајине и Црне Реке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,2 (1991). У Добрњу су рођени Петар Тодоровиће Добрњац (1771-1831), знаменити војвода из I српског устанка, и његов брат Стеван Добрњац (1778-1835), “кнез моравски”, који се “одликовао у другом устанку”. Струју добија 1959. године, асфалтни пут крајем 80-их година XX века, телефонске везе 1992. године, а водом се снабдева из копнених бунара. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1844. године), дом културе у изградњу (од 1985) и др.

ДУБОЧКА

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (176 m) побрђу и странама два безимена потока, изворишна крака Дубочког потока, десне притоке Млаве, 11 km северо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.269  ha. Обухвата пет физиономских целина: Белу воду, Бољетин, Дубочку село, Млаву и Турски поток. Крајем XIV века помиње се под данашњим називом (1820-67 кућа, 1921-253 дома и 1. 048 житеља итд). Становништво је влашко (слави Св. Аранђела, Петковицу, Св. Николу, Велику Госпојину, Св. Лазара, Св. Тому, Св. Јована и др.; заветина Ђурђевдан), староседелачко и досељено из Баната, Црне Реке, Мораве (Јасеново и Породин), Томочке крајине, Ресаве (Бобово) и околних села (Кнежца и Манастирица). Индекс демографског старења креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,2 (1991). Електрична осветљење добија 1961. године, асфалтни пут 1983. године, телефонске везе 1992. године, а водом се снабдева из копаних бунара и са извора (Фонтењ Ла Игњатоњи, Каћешће кладенац, Моларешће кладенац, Маркоњи кладенац, Кладенац у Потоку, Бутуарка – Бучура у Црном пољу и Тоболар). Има четвороразредну Основну Школу (основана 1867. године), дом културе у изградњи (1995) и др. У атару су утврђене резерве лигнита.

ЖДРЕЛО

ZdreloРатарско, раније сточарско, сеоско насеље збијеног типа на 200 m улазу у Горњачку клисуру, у западном подножју Вукана (825 m), 14 km југо-источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 2.882 ha. У атару, 9  km од Петровца на Млави, поред пута ка Жагубици, налази се неуређен геотермални извор (36 C, издашност 16 m/sek.), чија вода лечи реуму и кожна обољења. Географски назив потиче од положаја на улазу (ждрело) у клисуру. Претечу данашњег села представља средњовековни градић Ждрело (крајем XVIII века седиште бугарске властеле Дрмана и Куделина), који се помиње у угарским повељама 1392. године као castrum Izzdril, у доба кнеза Лазара и доком турске окупације. Његови остаци налазе се југо-источно од данашњег села, а у близини су и рушевине манастира Благовештење (XIV век) и цркве Митрополије (XIV век), које су проглашене споменицима културе од великог значаја. Године 1820. броји 62 куће ( 1846 – 117 кућа и 721 житеља, 1928 – 350 кућа и 1.700 житеља итд.). Становништво је влашко (слави Св. Николу, Ђурђиц, Велику Госпојину, Петковицу, Св. Аранђела, Св. Алимпија, Михољдан и др.; заветина Тројице), староседелачко и досељено са Косова, из Ракитова у Мађарској, Тимочке крајине, Грабовца у Ресави, Шумадије и Рашке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,1 (1991). Манастир Решковица (помиње се 1583. године, а по предању, задужбина је кнеза Лазара) се на старим темељима (североисточно од села) интензивније обнавља од 1994. године, а црква Св. Петке (у самом селу) је у изградњи од 1998. године. Електричну енергију добија 1961. године, асфалтни пут 1982. године, телефонске везе 1984. године, а водовод 1989. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом крајем XIX века), дом културе, КУД “Ђура Јакшић”, здравствену амбуланту, каменолом кречњака (доломит) југо – западно од села (почео са радом 1956. године, а већу производњу има од 1974. године) и др. Од 1939. године до краја II светског рата радио је рудник лигнита “Ждрело”.

ЗАБРЂЕ

ZabrdjeПриградско ратарско сеоско насеље збијеног типа на 137 m странама брда Јастребице и Љубановца, 4 km северо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.043 ha. Обухвата две “мале”: Горњу и Доњу. До 70-их година XX века поред пута ка Петровцу на Млави постојао је и заселак Црквиште, данас скоро потпуно спојен са селом. У његовој близини је јак извор Панарија, чију воду мештани сматрају лековитом. Убраја се у стара насеља. Остаци старина су многобројни (на Црквишту 1950. године регистровани су археолошки остаци из античког периода-грбови, бакарни привесци са алком, бронзани новац, грнчарија, делови тегуле и сл., а на средии пута од запада ка Панкову, у потоку Љубановцу, налази се старо забрђско и панковачко). Помиње се у Браничевском тефтеру 1467. године и касније (1859.- 80 кућа, 1910-1.206 житеља итд.). Становништво је српско (слави Св. Николу, Михољдан, Ђурђиц, петковицу, Св. Аранђела, Св. Врачеве, Св.Јована и др.; заветина Тројице), старином са Косова, из Хомоља, Медвеђе у Ресави, Кучајне, Црне Реке и Војводине. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,5 (1991). Електрочно осветљење добија 1956. године, телефонски саобраћај 1989. године, а водом се снабдева из копаних бунара. Има Дом културе, КУД, споменик борцима палим у I и II светском рату и др. Мештани Забрђа и суседног села Каменова иницијатори су манифестације републичког значаја “Такмичење села”, која је први пут организована 1961. године под називом “Сусрети села”.

КАМЕНОВО

KamenovoПриградско ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (138-220 m) странама потока Грабовца (4 km), десне притоке Млаве, 3 km северно од Петровца на Млави. Површина атара иноси 1.469  ha. У атару се почетком  XX века постојало језеро Окно, које је променом корита Млаве пресушило, а има и више извора (Калина, Смрдан, Кладенац у Гају, Бучура, Ружица и др.), од којих су неки са лековитом водом. Повезује четири “мале”: Село, Кућиште, Кришку (фамилије Лисице, Стокићи, Урсани, Цигићи и Дзибани) и Влачићку (Међу). Савремени рурални развој остварује се поред пута Пожаревац – Петровац на Млави, а засеок Дробеж (10 кућа) налази се на левој обали Млаве, југо-западно од главног дела села. Формирано је на простору са археолошким налазима (утврђено насеље, из V-VI века пре нове ере, елипсоидног облика, димензија 80×50 m, са украшеним опекама у Турском потоку; два гроба из VI века, за која се верује да припадају Гепидима на локалитету Међа, и др.). Помиње се 1467. године (30 кућа), када је забележено и село Грабовац (10 кућа) – назив се сачувао у умену потока и потса у атару, као и  касније (1733. као седиште Каменовске парохије, која је обухватала пет околних села, имало је 17 домова и цркву – Храм 40 мученика, подигнут 1730. године). Становништво је српско ( слави Ђурђевдан, Св. Аранђела, Ђурђиц, Св. Илију, Св. апостола Тому, Петровцан, Св. Стевана, Св. Јована, Митровдан, Св. Николу, Св. Врачеве, Св. Тодора, Св. Алимпија, Петковицу и др.; заветина Младенци), стариначко и досељено из Хомоља, Кучајне, Каоне у Звижду и Ресаве. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,4 (1991). Православни храм Св. цара Константина и царице Јелене, чији дан је и црквена слава, изграђен је од 1904. до 1907. године. Струју добија 1952/53, асфалтни пут 1960. године, телефонске везе 1990. године, а водом се снабдева из копаних бунара. Има дечији вртић (1997),  осморазредну ОШ “Проф. Брана Пауновић” (1948) и др. Од 60-их година XX века у руралној производњи велики значај има пчеларство (средином 80-их Каменово је проглашено за прво село у тадашњој СФРЈ по броју узгајивача пчела у односу на укупан број житеља), а од почетка 90-их година XX века одржава се манифестација републичког значаја “Дани хомољско-млавских пчелара”. Мештани Каменова и суседног Забрђа иницијатори су Републичке манифестације “Такмичење села”, која је први пут оранизована 1961. године под називом “Сусрети села”. Многи мештани економски егзистенцију остварују у Петровцу на Млави. У атару се алазе лежишта лигнитских и мрко-лигнитских угљева, а раније су експлоатисани терцијарни кречњак и пешчар.

КЛАДУРОВО

KladurovoРатарско раније сточарско, сеоско насеље збијеног типа, на 252 m обалама Кладуровског потока (Кршке реке), десне притоке витовнице, 15 km северо-источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.251 ha. У атару се налазе три већа извора: Бигар, Орешац и извор у Бранику (на левој страни Мелничке реке). Овалног је облика. Обједињује шест “крајева” (Гршљања, Кладурово село, Кршка река, Лазаревац, Орешац и Пулањи). Под именом Кладоруб помиње се 1428/29. у повељи деспота Ђурђа Бранковића, а под садашњим 1820. године (45 кућа) и касније (1859 – 116 кућа, 1910 – 1.230 житеља итд.). Станивништво је влашко (слави Св. Николу, Митровдан, Св. Јована, Св. Аранђела, Петковицу, Велику Госпојину и Св. Алимпија; заветине Спасовдан и Св. Илија), стариначко и деосељено из Црне Реке, Ердеља, Баната и Хомоља. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,4 (1991). Електрично освељење добија 1964. године, асфалтни пут крајем 80-их година XX века, телефонске везе 1991. године, а водом се снабдева углавном из копаних бунара. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1868. године), дом културе и др. У атару има каменог угља палеозојске старости, који се са мањим прекидима експлоатисао од 1871. до 1865. године.

КНЕЖИЦА

Приградско ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (104-204 m) странама узвишења Погледић (179 m), Прокоп и Парлози и потока Југовца и Дабовца, 3 km северо-источно одKnezica Петровца на Млави. Површина атара износи 1.656 ha. По предању, назив потиче из времена кнеза Лазара. Обједињује више “мала”: Рашковицку, Мишицку, Циганску, Торбанску, Жажићку, Којицку и др. Савремена рурална изградња концентрисана је дуж асфалтног пута ка Петровцу на месту где је раније од приватног земљишта фирмиран Расадник (пољопривредно добро). Спада у стара насеља. Постојала је у доба кнеза Лазара, а помиње се и у турском попису 1467. године (14 кућа). Првобитно насеље налазило се у Селишту, где су сада њиве, одакле је премештено на данашње место у другој половини XVII или првој XVIII века. Становништво је српско (слави Св. Николу, Св. Јована, Св. Лазара, Св. Илију, Ђурђевдан, Митровдан, Петковицу, Св. Аћима и Ану и др.; заветина Спасовдан), староседелачко и досељено са Косова, из старе Србије, Шумадије, Тимочке Крајине, Мораве и ресаве. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,3 (1991). Електрично осветљење добија 1954, асфалтни пут средином 60-их година XX века, телефонске везе 1989. године, а водом се снабдева из копнених бунара. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1890. године), дом културе (1947) и др. У прошлости је позната по виноградима (потеси Виногради, Погледић, Сеча, Цигански потес, Под брдом) и гајењу пчела. Већи број мештана запослен је у Петровцу на Млави. Током II светског рата и извесно време након њега, радио је рудник лигнита “Кнежица” (локалитет Велика ума, 281 m надморске висине). Целом дужином леве косе од Црвеног потока има кварцита, силиката, конгломерата кречењака велике старости и др.

КРВИЈЕ

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, у подножју (154 m) источних падина Сопотске греде, 9 km југо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.099  ha. По предању, некада су Крвије, Добрње и Лопушник чинији седно село које се налазило на Селишт између Крвија и Добрња. У другој половини XVIII века, подељено је на три данашња насеља. Под именом Крвија помиње се 1820. године (36 кућа) и 1928. године (159 домова и 830 житеља). Становништво је српско (слави Ђурђевдан, Св. Тому, Св. Саву, Св. Јована, Петковицу, Ђурђиц, Св. Аранђела, Митровдан, Св. Николу. Св. Луку и др.; заветина Тројице), пореклом са Косова, из Тимочке крајине и Стига. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 0,9 (1991). Изградња православне цркве Св. великомученика Георгија, чији дан је и црквена слава, започета је 1992/93. године. Струју добија 1960. године, асфалтни пут 1979. године, када је изграђен и школски водовод, телефонске везе 1988. године, а водом се снабдева из копаних бунара и са чесме у центру села. Има четвороразредну Основну Школу (нова школска зграда подигнута 1993. године), дом културе, споменик борцима палим у I и II светском рату и др.

ЛЕСКОВАЦ

Приградско ратарско сеоско насеље збијеног типа на (141 m) странама узвишења Пржоља и Никопоља и странама Великог потока, десне притоке Млаве, 3 km југо-западно до Петровца на Млави. Површина атара износи 715 ha. Назив је фитогеографског порекла – по лески које је у околини села раније било доста. Физиономски је скоро потпуно спојен са Петровцем на Млави. Овалног је облика. Известан број сеоских кућа лоциран је у млавској долини, у крају званом Баре. У самом селу налази се Труићев кладенац, око кога је, по предању, у прошлости почело формирање насеља. Током XIV века, у атару, између Лесковца и суседног Великог Лаола, налазило се село Коварна (Коварне) које се помиње у повељи кнеза Лазара манастиру Горњак и 1467. године, када броји 14 кућа. Становништво је влашко (слави Петковицу, Св. Никову, Св. Аранђела, Св. Јована, Ђурђиц и др.; заветине Мали Спасовдан и 15. мај – Пољобранија), пореклом из Црне Реке (Злот, Брестовац, валакоњ, Оштрељ, Шарбановац и др.), Тимочке крајине и Влашке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,1 (1991). Електричну енергију добија 1928. године (рудник и центар села), асфалтни пут 1960. године, а телефонске везе 1990. године, када је завршена и изградња централног водовода (прикључак на водоводни систем Петровца). Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1928. године), дом културе (1958) у др. Од 1922. до 1967. године радио је рудник лигнита “Лесковац”. Већи број мештана економску егзистенцију остварује у Петровцу на Млави.

ЛОПУШНИК

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (155 m) обалама речице Крушевице (спаја се са Љутим потоком и улива у Чокордин, леву притоку Млаве) и странама узвишења Љубановца, Јастребице и Козјака, 7 km западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 746 ha. У атару и селу има више извора: Топлик, Бучина, Крајац, Врело, Славинац, Процепак, Дубље, Панин и Стублине. Обједињује две “мале” (Горњу и Доњу) подељене на групе родовских кућа (Чалачка, Прлитска и Стојкованска). Предмети ископани на Пазаришту (тугле, црепови, фрагменти керамике, римске парице, “јелинско” гробље и др.) и Вилину Колу (мање тугле, крстићи и парице) указују да је овде било насеља и у старом веку. Турски извори из 1467. године бележе село Крушевицу (8 кућа), што је садашњи назив једног потеса у атару. У другој половини XVIII века село је било у Селишту, близу Бошњака. Под садашњим именом помиње се 1859. године (44 кућа), а потом и под сличним (1910 – 965 житеља, Лопушник; 1928 – 141 кућа и 689 житеља, Лопушница). Страновништво је српско (слави Св. Стевана, Св. Николу, Ђурђиц, Св. Аранђела, Св. Луку и др.; заветине Тројице и Мандалина), пореклом са Косова, из Тимочке крајине, Стига и др. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,2 (1991). Електричну енергију добија 1962. године, асфалтни пут 1983. године, телефонске везе 1994. године, а водом се снабдева углавном из копаних бунара. Има четвороразредну ОШ (почела са радом 1922. године), дом културе и др.

МАЛО ЛАОЛЕ

malo-laoleРатарско сеоско насеље збијеног типа, на (155 m) десној обали Млаве, 9 km југо-источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 763 ha. Округластог је облика. У турском попису 1467. године помињу се три села у данашњем атару: Клењево (17 кућа), Кокота (3 куће) и Кушиљево (4 куће), а на Ебшелвицовој карти (1718) уцртано је само Кушљево. Становништво  је српско (слави Св. Јована, Св. Алимпија, Св. Николу и др.; заветина Спасовдан; преслава Св Вартоломеј), староседелачко и досељено са Косова, из Церемошње (Пек), Тимочке крајине, Црне Реке и Јошанице у Хомољу. Индекс демографског старења креће се у рапону од 0,5 (1961) до 1,2 (1991). Електрично осветљење добија 1986. године, а водоснабдевање је индивидуално (копани бунари и извори у селу – Андријашев извор, и атару – Чесма и Кокот). Има четвороразредну Основну Школу, воденицу Добрила Ивковића из XIX века (спомен културе), дом културе у изградњи и др. На месту Кокоту, где се Новачка река улива у Млаву, утврђена су лежишта лигнита.

МАНАСТИРИЦА

Ратарско-сточарско сеоско насеље збијеног типа, на (166 m) обалама (већи део на десној) Бобрешке реке, десне притоке Витовнице, 25 km северо-источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 2.585 ha. Назив, по предању, води порекло од развалина старог манастира (цркве) који се налазио поред села. Обухвата пет физиономских делова: Бубањ, Чаиш, Черет, Фаце и Манастирицу село. Остаци старина су значајни. На локалитету Краку Секурел регистровани су (1934) археолошки остаци из римског периода (цигле и др.), а на Сипаници су нађене (1956) бронзане и гвоздене наруквице (датовано: халштат Ц). У писаним изворима 1718. године у атару (на ушћу Бобрешке реке у Витовници) забележено је “пусто место” под називом Дивљачка, што је некадашње селиште. Манастирица се помиње 1820. године, када броји 54 куће (1859 – 142 куће, 1910 – 1.456 житеља, 1928 – 670 домова и 2.002 житеља итд.). Становништво је влашко (слави Св. Јована, Велику Госпојину, Петковицу, Ђурђевдан, Ђурђиц и Ивањдан; заветине Мале Тројице и Св. Пантелеј). Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,3 (1991). Електричну енергију добија 1963. године, асфалтни пут 1991. године, а телефонске везе 1993. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1866. године), дом културе (1949), КУД “Вујица Милојевић”, здравствену амбуланту, локалну пијацу (пазарни дан-недеља) и др.

МЕЛНИЦА

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (230 m) долинским странам Мелничке реке и обалама већег броја потока и поточића, који се општим именом називају “Браничевске воде”, 12 km источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 4.159 ha. Повезује осам целина (Браничка река, Гршљан, Летиште, Мелница село, Петаковица, Поросаница, Стануловац и Велика река). Под именом Хмељани помиње се 1382. године у повељи кнеза Лазара манастиру Дренчи. Писани извори из 1733. бележе је као село са 10 кућа (“Власи чина коморскога”), када је у атару (1718) постојало и друго самостално насеље – Поросањица (данас део села Поросаница). Становништво је влашко (слави Св. Николу, Петковицу, Св. Јована, Св. Аранђел и др.; заветине Мали Спасовдан и Св. пророк Јелисеј), староседелачко и досељено из Витежева у Морави, Влашке, Ресаве, Алмаша у Ердељу, Тимочке крајине и Црне Реке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,4 (1991). У Мелници је рођен Пауљ Матејић, војвода из I српског устанка. Струју добија 1946/47. (ценар села и рудник угља), асфалтни пут крајем 80-их година XX века, телефонске везе 1992. године, а централни водовод (за 200 домаћинства) 1995. године. Има осморазредну Основну Школу “Бранко Радичевић” (почела са радом 1872. године) дом културе, воденицу Ђорђа Трифуновић из прве половине  XIX века, (споменик културе), пошту (1995), здравствену амбуланту (1978) и др. Печење креча има дугу традицију. Од 1852. до 1963. године био је активан рудник мрког угља “Мелница”, а у атару су утврђене и резерве лигнита.

ОРЕШКОВИЦА

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (166 m) источном побрђу Сопотске греде, између узвишења Косица (212  m), Парлози, Селиште и Трскино брдо (229 m), 13 km југо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.722 ha. Име је фитогеографског порекла – по орасима којих је на месту данашњег села раније било много. Повезује 18 “мала” (Влашка, Стојнићска, Косићска, Цокањска, Милојчанска, Гвоздењачка, Јанићска, Милојевска, Бећарска, Милутинчева, Сарићска, Мићовска, Микина, Грујовска, Миздрачка, Милованчева, Матичска и Јокићска), од којих је прва најстарија, а остале су формиране каснијим досељавањем. Кроз село протиче мањи поток, притока потока Трске, изворишног крака речице Чокордин (28,7 km). Настала је на месту са значајним остацима предсловенске насељености (винчанска насеља Збеговиште, Селиште, Липе и Чибуковица). У XIX и почетком  XX века oreskovica-crkvaима знатну насељеност (1820 – 37 кућа и 1.700 житеља итд.). Станивништво је српско (слави Св. Николу, Св. Врачеве, Св. Илију, Ђурђиц, Ђурђевдан, Св. Аранђела, Св. Алимпија, Св. Лазара и др.; заветина Блага Марија), пореклом из Црне Реке, Тимочке крајине, Шумадије, Мораве, Ресаве, околине Ужица, Батичине, Сјенице и суседних села. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,3 (1991). Православна црква Св. великомученице Марије изграђена је од 1936. до 1972. године. Струју добија 1960. године, пошту 1962. године, асфалтни пут крајем 70-их година XX века, телефонске везе 1986. године, а водом се снабдева из копнених бунара и са извора (Јованов кладенац, Бећарева чесма, Ђуркин и Јевремов кладенац). Има осморазредну Основну Школу “Ђура Јакшић” (почела са радом 1893. године), дом културе са библиотеком (1951), КУД “Бранко Радичевић”, амбуланту (1973), противградни полигон – Регионални центар Републичког хидрометеоролошког завода (почео са радом 1968. године), Земљорадничку задругу “Драгошево”, у чијем су саставу економија, фарма свиња и кокошака, мешаоница сточне хране, кланица, хладњача капицета 20t и ветеринарска амбланта, и др. Представља гравитационо средиште за два насеља- Вошановац и Добрње.

ОРЉЕВО

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (124 m) обалама Свињаревског потока и странама узвишења Топоровца, 14 km северо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 616 ha. Округластог је облика. Обједињује две “мале” одвојене путем Доњу и Горњу. Остаци старије насељености су многобројни (римске цигле и новац, трагови пута Via Militaris видљиви су и данас и др.). Помиње се 1381. године у Равничкој повељи кнеза Лазара под именом Орљани (Орлане), а под садашњим именом 1818. године (37 кућа) и касније (1846 – 54, а 1910 – 143 кућа). Млавском крају административно је припојено у првој половини XX века. Становништво је српско (слави Св. Николу, Петковицу, Св. Алимпије, Митровдан, Ђурђиц, Св. Стевана, Св. Јована и др.; заветина Спасовдан; преслава Св. Пантелеј), стариначко и досељено из Црне Реке (Злот, Добро Поље, Лубница, Шарбановац, Луково и др.) и Тимочке крајине (Јасиково). Индекс демографског старења креће се у рапону од 0,7 (1961) до 1,3 (1991). Електрично осветљење добија 1959. године, асфалтни пут 1987. године, телефонске везе 1992. године, а водом се снабдева из копаних бунара и са извора (Васиљев кладенац у селу и јужно од села слабији извор Вркан). Има четвороразредну Основну Школу, дом културе, зграду старе механе (споменик културе) породице Животић у центру села из XIX века и др. Познато је по савременом печалбарству, привременом раду мештана у западноевропским земљама.

ПАНКОВО

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (202 m) странама узвишења Љубановца и Дубраве поред сувог Панковачког потока, 6,5 km западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 597 ha. У селу и атару има више извора (Чобурак, Кладенац, два кладенца у средишту села, на Селишту, бели кладенчић у Раденцу, Тракил, Карићев кладенац и др.). Обухвата две “мале”: Горњу и Доњу. Трагови старина су значајни (на Селишту у Раденцу код тракиловог кладенца пронађени су остаци римског насеља- тугле, алатке, новац, камено корито и сл.; у Подлушком потоку се налази старо гробље; веће винчанско насеље на Пазаришту и др.). У турском попису 1467. помиње се село Радинац (9 кућа)- данас назив селишта у атару. У XIX  и почетком XX века Панково бележи различиту насељеност (1859.-49 кућа, 1899.-120 кућа и 145 пореских глава, 1921.-114 кућа итд.). Становништво је српско (слави Св. Аранђела, Св. Николу, Ђурђиц, Митровдан, Петковицу, Св. Алимпија, Верижице и др.; заветина Тројице), старином са Косова, из Црне Реке, Тимочке крајине и Поречке Реке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,2 (1991). Изградња православне цркве Св. Марка, чији дан је и црквена слава, започета је 1990. године. Струју добија 1960, телефонске везе 1993, а водом се снабдева из копаних бунара. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом почетком треће деценије XX века), “Смотру фолклора општине Петровац на Млави”, која сваке године окупи до 350 такмичара и 500 посетилаца и др.

ПЕТРОВАЦ НА МЛАВИ

petrovac-ya-spisak-01petrovac-ya-spisak-02Градско насеље (по правном критеријуму) у Млави, предеоној целини источне Србије, и центар истоимене општине на додиру алувијалне радни и флувијалне терасе Млаве (122 km), десне притоке Дунава, с обе стране магистралног пута Пожаревац – Жагубица – Бор, 36 km југо-источно од Пожаревца и 116 km југо-источно од Београда. Географске координате су 44″22′ с.г.ш. и 21″55′ и.г.д. Површина градског грађевинског подручја, по актуелном ГУП-у из 1989. године, износи 631 ha, а катастарска 1.973 ha. Формиран је као насеље друмског облика (ЈИ-СЗ). Данас има неправилан овалан облик са више територијалних израштаја ка суседним насељима. Урбаном композицијом повезује више физиономских целина: Горњу и Доњу малу, Чаршију (Центар), Слатину, Караулу (Брдо), Стари и Шумски расадник, Нову калдрму, Старо вашариште, Кључ, Кључеве, Колонију, Стару вагу, Папину, Код старе централе, Панарију и др. Први урбанистички план добија 1886. године, калдруму (главна улица) 1908. године, струју 1925. године, асфалтни пут ка Пожаревцу 1960. године, савремене телефонске везе 1963. године, а централни водоводни систем 1973. године. До 1860. године носи назив Свине (Свина, Свиње или Свиња), по истоименом насељу (1476 – 8 кућа, а 1820 – 89 кућа) у чијем атару је средином XIX века плански формиран данашњи Петровац на Млави као ново управно седиште и центар Млавског среза. Назив добија по Милутину Петровићу (1791-1861), члану државног савета и пријатељу кнеза Милоша Обреновића. Капетанија и дућан, на левој, и две кафане, на десној обали Млаве, представљају нуклеус (језгро) новоформираног насеља. До средине  XX века врже се развијао на десној обали, дуж главног друма, где је подигнуто више важних објеката (православна црква Св. Вазнесења 1866-1869, Тасићева механа 1868, ОШ 1900-1901, железничка станица 1911, комплекс зграда општине, поште и суда од 1912. па надаље, електрична централа 1923. године и др.). Среска власт успостављена је 1842. године, статус варошице добија 1873. године, вашар 1874. године, а банку (Млавска штедионица) 1887. године. Развојни напредак везан је за отварање рудника лигнита “Јеклов” (почео са радом 1886. године, касније “Петровац”) и изградњу железничке пруге уског колосека (1912, демонтирана 1969. године). Становништво је православно (вашари Св. Прокопије и Св. пророк Самуило), српско и влашко, пореклом већином из околних села. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,4 (1961) до 0,8 (1991). Има Предшколску установу “Галеб”, осморазредну Основну Школу “Бата Булић” (почела са радом 1834), Гимазију “Младост”, Народни универзитет, Народну библиотеку “Ђура Јакшић”, Културно-просветни Центар “Петровац”, Аматерско позориште “Бата Булић”, локалне радио станице, две локалне ТВ станице “МЛАВА” и “РУФ”, Дом здравља Петровац на Млави, општу болницу, регионалну Смотру дечјег ликовног стваралаштва “ДЕЛИС”, Пролећни пионирски карневал и завршну смотру регионалног “Такмичења села” (у јуну), пошту, пијацу (пазарни дан – среда) и др. Сваке године прославља 8. октобар – Дан ослобођења Петровца на Млави. Носиоци и иницијатори привредног развоја су многобројна предузећа. У прошлости је био средиште Млавског угљеног басена.

РАНОВАЦ

ranovacРатарско раније ратарско – сточарско, сеоско насеље разбијеног типа, у долинама Витовнице (48 km), Црновршке и Петршке реке, 12 km северо-источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 6.713 ha. У атару и селу има више извора: Фонтењ ла Слањенцилор, Фонтењ ла Башчиј, Фонтењ ла Школа, Фонтењ ла Зарјоњ, Фонтењ ла Петрже, Фонтењ Јерк и Фонтењ ла Јакоб, од којих последња два “лече од очију и грознице”. Простире се у висинској зони 150-350 m. Обједињује 14 целина (Бачева, Бељетин, Брезивица, Црни врх, Црвени Поток, Доња и Горња Кршка река, Огрез, Претрже, Рановац село, Велика и Мала Слана, Велики поток и Зебац). У атару су пронађени многобројни трагови старина (остаци насеља на вису Краку Пери у Слани, у Стануловцу, поред пута ка Мелници, селишта око Бољетина, Петрже поља и Орљева Виса и др.). Писани извори из 1467. године бележе село Слани (2 куће), које се у атару одржало до данашњег дана, а Рахановац се наводи 1733. године (60 домова- “људи сут Власи под комором”). До 30-их година XX века Рановац је популационо највеће насеље на територији данашње општине Петровац на Млави. У прошлости експлоатисан је угаљ. Угљенокоп лигнита “Рановац – Караула” почео је са радом пре I светског рата (по познатим подацима радио је и 1924. године), а истовремено (1912) је експлоатисан и камени угаљ у Борогином потоку (затворен, па активиран током II светског рата). Као “ратни” рудник помиње се и угљенокоп лигнита “Беле Воде”. Становништво је влашко (слави Св. Николу, Петковицу, Св. Аранђела, Велику Госпојину, Св. Алимпија, Ђурђиц, Митровдан, Св. Јована и др.; заветине Ђурђевдан и Петровдан), пореклом из Ердеља (Карансебеш, Сокол, Алмаш и др.), Влашке (Ђурђево), Црне Реке (Кривељ, Злог, Брестовац), Баната (Лугош), Тимочке крајине, Шумадије (Церовица), Ресаве и Мораве (Трњане и Витежево). Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,2 (1991). Православна црква Св. Петра и Павла (црквена слава Тројице), подигнута 1875/76, проглашена је спомеником културе. Струју добија 50-их година XX века, асфалтни пут 1970/71, телефонске везе 1989. године, а водом се снабдева из копаних бунара, са каптажа и извора. Има осморазредну Основну Школу “Јован Шербановић” (почела са радом 1845. године), дом културе, манифестацију (од 1995. године) “Рановачки летњи сусрети” (4. август), која окупља мештане и локално становништво на привременом раду у иностранству (Швајцарска), ветеринарску амбуланту (1953), здравствену станицу (1979), Земљорадничку задругу “Бољи живот”, Фабрику за производњу ракије и винских дестилата (1977), локалну пијацу (пијачни дан-уторак) и др. Представља гравитационо средиште за два насеља – Кладурово и Манастирицу.

РАШАНАЦ

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (205 m) коси и обалама (већи део на десној) Рашаначког потока, десне притоке Млаве 13 km северо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.902  ha. Обједињује три “краја”: Млаву, Рашанац и Прибић. Под именом Рашанац помиње се у турском попису 1467. године (36 кућа), као Ражанци (шанац) 1733. године (30 домова), а под називом Рашанци 1820. године (78 кућа). Станивништво је влашко (слави Св. Аранђела, Петковицу, Св. Јована, Св. Николу, Ђурђиц, Св. Стевана, Велику Госпојину, Св. Алимпија, Митровдан и др.; заветина Тројице; до 70-их година XX векаодржавао се вашар на Тодорову суботу), стариначко и досељено из Тимочке крајине, Влашке, Црне Реке, Брзохода у Морави, околине Мајданпека, Церовиде у Звижду и Шумадије. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,4 (1991). Изградња православне цркве Св. Тројице започета је 1992. године на месту старог гробља. Струју добија 1956/57, телефонске везе 1992. године, а водом се снабдева из копаних бунара и са извора (Фонтана лу мошу Риста алу Добријањ, Извору лу Маркоњ, Извору лу Буншјоњ, Фантана лу мошу Мјајл, који се сматра лековитим, и Шјушуру лу Шкодријањ). Има осморазредну Основну Школу “Проф. Брана Пауновић” (почела са радом 1865. године), Дом културе “Ђура Јакшић” (1948), здравствену станицу (1948), пошту (1948), ветеринарску амбуланту (1955), Земљорадничку задругу “Заједнице” која је оснивач Штедно-кредитне службе, локалну пијацу (пазарни дан – недеља) и др. Представља гравитационо средиште за три насеља – Старчево, Орљево и Дубочку.

СТАМНИЦА

Ратарско сеоско насеље збијеног типа на (262 m) обалама Стамничке реке, десне притоке Млаве, 12 km источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 3.208 ha. У атару има више извора, од којих су значајнији: извор испод виса Кукуја, испод Бреста и извор у Ботањи. Обухвата две главне физиономске целине са шест мањих делова: Стамницу село (Горњи Радуловац, Скоруш са Ботањом и некадашње насеље рудника “Стамница”- сада Специјална установа за децу и омладину) и Стамничку реку са “крајевима” Доњи Радуловац, Кривац и Дебељак. Спада у стара насеља. Помиње се под именом Ставница крајем XIV века у повељи кнеза Лазара манастиру Горњак. Писани извори почетком XIX века као самостално село бележе и Радуловац (1820 – 20 кућа), данас физиономски део насеља. Угљенокоп мрког угља (са главним копом у центру села и испоставом у Стамничкој реци) отворен 1935. године, непрекидно је радио од 1958. године у селу и 1963. године у Стамничкој реци. Рудничко насеље је плански подизано (по урбанистичком плану из 1949. године) на (225-245 m) платоу са леве долинске стране Стамничке реке, поред пута за Петровац. Локална железница (од Петровца до рудника у селу), изграђена 50-их година XX века, служила је искључиво за превоз угља. Становништво је влашко (слави Митровдан, Св. Алимпија, Св. Аранђела, Петковицу, Св. Јована, Велику и Малу Госпојину, Св. Николу, Ђурђиц и др.; заветине Петровдан и Спасовдан), староседелачко и досељено из Алмаша у Ердељу, Тимочке крајине, Црне Реке и Шумадије. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,1 (1991). Електрично осветљење добија 1951. године, асфалтни пут 1980. године, водовод (за 250 домаћинства) 1986/87, а телефонске везе 1989. године. Има осморазредну Основну Школу “Бранко Радичевић” (почела са радом 1874. године), Специјалну установу за децу и омладину “Др. Никола Шуменковић” (формирана 1964. године), дом културе, МК, ветеринарску амбуланту и др. Дугу традицују има печење креча.

СТАРЧЕВО

Ратарско сеоско насеље збијеног типа на (178 m) странама потока Бољетина, између Дубочког брда, Бубња и њихових огранака, 15 km северно од Петровца на Млави. Површина атара зноси 1.641 ha. Повезује више “крајева” са родовским називима (Паприкоњи, Јеремоњи, Мрћињи, Јокоњи, Стреињешћи, Драгуци, Барони и др.). Под именом Старци, као трг са приходом од 1.000 акчи, помиње се 1467. године (16 кућа9; а 1718. године као “пусто место” у саставу Кучајнског дистрикта. Становништво је влашко (слави Св. Аранђела, Св. Николу, Велику и Малу госпојину, Св. Јована, Петковицу и др.; заветина Тројице), стариначко и досељено из Црне Реке и Тимочке крајине. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,3 (1991). Струју добија 1961. године, телефонски саобраћај 1992. године, а асфалтни пут крајем 80-их година XX века. Има четвороразредну Основну Школу, дом културе и др. У атару (Бољетински поток) су утврђене резерве лигнита.

ТАБАНОВАЦ

Ратарско сеоско насеље збијеног типа на (150-180 m) обалама средњег тока Бусура (27 km), леве притоке Млаве, 12 km југо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.549 ha. Физиномски интегрише два “дела”: већи, на десној (некадашње Панићка, Сарајлијска, Сјеничка, Ђокинска, Бугарска, Раповачка и Крајинска мала), и мањи, на левој обали (раније Влашка и Нестораћска мала). Кроз село протичу раповачки и Долићки поточић. У атару су постојала два села: Парложица (у редњовековно доба 22 кућа) и Врбовац или Врбовник (1733 – 17 кућа, ишчезао у другој половини XVIII века), од којих се назив другог одржао до данас у имену потеса који припада атарима Табановац, Шетоње, Ћовдина, Великог Лаола и Буровца. Између 60-их и 80-их година XX века у Врбовцу је постојало мање вештачко језеро (3,18 ha – рибњак шарана, наводњавање задружних њива и др.). Становништво је српско (слави Ђурђевдан, Ђурђиц, Св. пророка Јелисеја, Св. Саву, Св. Николу, Св, Алимпија, Велику Госпојину, Петковицу и др.; преслава Младенци; заветина Пресвета, у Белој недељи по Тројицама; вашар Петровдан), старином из Тимочке крајине, Црне Реке, Браничева, Видинске крајине, Војводине, Бугарске, Македоније и околине Сјенице. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,1 (1991). Православна црква Св. апостола Томе ( црквена слава Мали Ускрс) подигнута је 1913. године. Први телефон у селу зазвонио је средином 30-их година XX века (савремена и масовна телефонизација извршена је 1984/85), струју добија 1960. године, асфалтни пут 1977. године, а водом се углавном снабдева из копаних бунара. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1894. године), дом културе (грађен 1948-1951), споменик Краљу Александру I Карађорђевићу (подигнут 1933. године, срушен 1946. године, обновљен 1993. године), земљорадничку задругу и др.

ТРНОВЧЕ

Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на коси између Соколова и Мекоте (248 m), поред потока Вирова и Цикавца, који се састају у самом селу, 7 km северо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.089  ha. Име је фитогеографског порекла – по трњу кога је било много на месту данашњег села. Простире се у висинској зони 130-180 m. Раније се делило на четири “мале” са родовским називима: Тенићску, Живковићску, Врбак и Косанићску. Спада у стара насеља. Остаци предсловенске насељености су многобројни (римски новац, тугле и остаци старог гробља на Владићу, а у Грчком гају и Лештанском потоку “јелинска” гробља). Под именом Трновци помиње се 1467. године (22 куће), а као Трновча 1820. године (49 кућа) и 1928. године (273 куће и 1.365 житеља). Становништво је српско (слави Св. Аранђела, Св. Николу, Св. Јована, Св. Тривуна, Св. Луку и др.; заветине Блага Марија и Спасовдан), старином са Косова, из Ресаве, Црне Горе, околине Видина, Тимочке крајине, Шумадије и Црне Реке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,4 (1991). Струју добија 1958. године, асфалтни пут 1982. године, телефонске везе 1992. године, а водом се снабдева из копаних бунара и са извора (Усовина, Јованов кладенац, Бубан, Капела и Баба Бојин кладенац). Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1870. године). У атару, на локалитетима Жути Брег и Парлози, констатоване су резерве лигнита. Произодња раног и касног поврћа (паприка, парадајз, купус, краставац и др.) је интензивна и тржишно орјентисана.

ЋОВДИН

CovdinРатарско сеоско насеље збијеног типа, на (223 m) брдској коси- развођу Шетоњске реке и Бусура, у подножју северних обронака Крилаша (670 m), 18 km југо-источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 2.927 ha. У атару се назали, по предању, “лековит” извор Студена вода, а у самом селу више извора, од којих су најпознатији Водица, Кучпарски извор, Слана и Коточка. Подељен је на више “мала” (Кучпарска, Црвењачка, Косовска, Нешићска и др.). Основан је месту са траговима раније насељености (вишеслојно налазиште са остацима почев од раног каменог доба, па све до средњовековног периода – привезак, амајлија од малахита, бронзана секира “Келт”, фрагменти керамике, новац Септимија Севера и Трајана, златно, сребрно и бакарно прстење, врхови копља, стрела и др.). Године 1839. броји 148 кућа, а у писаним изворима из XIV века (повеља кнеза Лазара манастиру Горњаку) и  XV века (Браничевски тефтер) забележено је данас ишчезло насеље Врбовац или Врбовник, чије се име плувало у називу потеса који обухвата делове атара Ћовдин, Шетоње, Великог Лаола, Табановац и Буровца. Становништво је српско (слави Св. Николу, Св. Луку, Св. Антонија, Петковица, Св. Аранђела, Св. Јована и др.; заветина Бели четвртак), досељено из старе Србије, околине Сјенице, Тимочке крајине, Бугарске, Јабланице, Хомоља и Црне Реке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,3 (1961) до 1,1 (1991). Електричну енергију добија 1960. године, телефонске везе 1989. године, асфалтиран пут крајем 80-их година XX века а изградња централног водовода почела је 1998. године XIX века), дом културе (грађен 1947-1953), собрашицу из  XIX века (споменик културе), КУД “Прва искра”, здравствену и ветеринарску амбуланту, пошту, земљорадничку задругу, два млина, локалну пијацу (пијачни дан- понедељак) и др. Сваке године почев од 1993. године, одржава се (почетком маја) регионални Фестивал дечјег народног стваралаштва “Крени коло да кренемо”, са око 2 хиљаде посетилаца. Од 1940. до 1964. године радио је мањи рудник лигнита “Ћовдин”.

ШЕТОЊЕ

SetonjeРатарско сеоско насеље збијеног типа, на (165 m) пространој заварни, у подножју Хомољских планина (940 m), северо-западно од виса Јежевца (723 m), 14 km југо-источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 3.589  ha. Обухвата две целине: Извор (Извар) и Шетоње, које дели Шетоњска река, лева притока Млаве. Извор је раније био самостално насеље, о чему сведоче писани документи из XVIII века (Турати, 1783.-7-8 хришћанских кућа), који је по наредби кнеза Милоша спојен са Шетоњем и од тада административно чине једно насеље. Шетоње се помиње у дубровачким изворима (1330, 1399. – “шетоњска царина”, 1509. и 1512) и турским дефтерима (1467 – 17 кућа). Године 1733, када броји 14 домова, седиште је истоимене парохије. Становништво је српско (слави Св. Николу, Св. Јована, Ђурђиц, Св. Аранђела и др.; заветине Пренос моштију св. Николе и Спасовдан; вашари Ивањдан, Преобажење Господње и Петковица), стариначко и досељено из Тимочке крајине, Хомоља, старе Србије, Мораве, Ресаве и Шумадије. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,4 (1961) до 1 (1991). У Шетоње је рођен Мирослав Букомировић Букум, народни херој, по коме је осморазредна ОШ (почела са радом 1837. године) добила назив. Православна црква Св. Михаила (споменик културе) подигнута је 1829. године на старом црквишту. Струју добија 1950. године, уличну расвету 1979. године, телефонске везе 1984. године, асфалтни пут 70-их, а централни водовод у другој половини 80-их година XX века. Има дечји вртић (1992), дом културе (1949), КУД “Лала Којадиновић”, споменик борцима и родољубима палим у  I и  II светском рату (подигнут 1980. године), здравствену станицу, ветеринарску амбуланту, пошту, земљорадничку задругу, локалну пијацу (пазарни дан – петак) и др. Између Шетоња и суседног села Ћовдина експлоатисан је лигнит од 1952. до 1962. године. Представља гравитационо средиште за три насеља – Ждрело, Ћовдин и Везичево. Знатан број житеља је на привременом раду у европским земљама (Италији, Аустрији, Немачкој, Швајцарској и др.).