БИСТРИЦА

selo-bistrica-vodenica-1Ратарско сеоско несеље збијеног типа, на (205 m) обалама (већи део на левој) Бистричке реке, десне притоке Млаве 12 км ЈИ од Петровца на Млави. Површина атара износи 2.072 ha. Име добија по бистрој изворској води. Округластог је облика. Обједиљује две “мале”: Горњу и Доњу. Део села – рурарлна целина са воденицама и ваљавицама – проглашен је просторно културно – историјском целином од великог значаја. Убраја се у стара српска села. Помиње се у XIV веку у оснивачкој повељи кнеза Лазара манастиру Горњаку, када су у атару постојала још два насеља – оба под именом Новац, расељена за време прве владавине кнеза Милоша. Турски извори из 1467. године бележе село Кушиљево (4 куће), чији се назив сачувао у имену потеса Кишљево, између Млаве и Бистричке реке. Године 1733. Бистрица броји 9 домова, а мештани су “Сербли чини војинственога под Видовцем”. Становништво је српско (слави Св. Николу, Св. Луку. Св. Јована, Ђурђевдан, Ђурђиц, Св. Арангела, Петковицу, Св. Илију и др.), стариначко и досељено са Косова, из Кавадара (Левач), Мораве (Аџибеговац), Хомоља, Кучајне, Црне Реке и Тимочке крајине. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,3 (1991). У Бистрици је погинуо Драгољуб Бата Булић, народни херој, чије име носи Основна Школа у Петровцу. Православна црква, у народу Ђеринац, посвећена је Св. цару Константину и царици Јелени, чији дан је и заветина, подигнута је 1937. године на темељима старог манастира (Ђеринац, Раван или Равње), за кога се претпоставља да потиче из доба деспота Стефана Лазаревића. У близини цркве налази се истоимени лековит извор. Асфалтни пут добија крајем 70-их година XX века, централни водовод (за 200 домаћинства) 1987. године, а телефонске везе 1989. године. Има дечји вртић, четвороразредну Основну Школу, дом културе (изграђен 1959-1961), споменик борцима палим у I и II светсјим рату, здравствену амбуланту (1997), Земљорадничку задругу “Бистрица” (основана 1997. године) са пољопривредном апотеком и откупним магационом и др.

БОШЊАК

BosnjakРатарско сеоско насеље збијено типа, на (160 m) источним падинама Сопотске греде, у долини кроз коју протиче бошњачки поток, десна притока Чокордина (28,7 km) 12 km западно од Петровца на Млави, Површина атара износи 862 ha. По предању, географски назив потиче од порекла (обласног имена) – Бошњаци, првих досељеника. Овалног је облика. Јужно од села, у подножју Липара (248 m), налази се извор врело, а у средини села је Баба Дуњин кладенац. Првобитно село налазило се до XVIII века, на Селишту, где су сада њиве. На брду Лазни има остатака старијег непознатог насеља (црепови, новац, разне алатке и др.). По ранијим административно – територијалним поделама припадао је наизменично Моравском (1818, 1822, 1844, 1861, 1910. и 1928) и Млавском срезу (1859. и 1867). Станивништво је српско (слави Св. Ђорђа, Св. Параскеву, Св. Стевана, Св. Николу, Св. Аранђела, Св. Трифуна и др.; заветине Св. Тодор и Бели четвртак), старином са Косова, из Тимочке крајине (Валакоње и Шарбановац), Црне Реке, Баната (Баваниште), Звижда (Кучајна) и Млаве (Велики Поповац и Буровац). Индекс демографског старења креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,3 (1991). Електрично осветљење добија 1955. године, телефонске везе 1993. године, а водом се снабдева из копаних бунара. Има четвороразредну Основну Школу (у државним шематизмима први пут се помиње 1905. године), дом културе и др.

БУРОВАЦ

BurovacРатарско сеоско насеље збијеног типа, на (196 m) странама Буровачке реке, леве притоке Бусура, с обе стране пута ка Свилајнцу, 16 km југо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.569 ha. На путу ка Ђурицу налази се извор Немања. По предању, назив води порекло из времена настанка села, када се земљиште које је угрожавало насеље обурвавало. Обједињује три “мале”: Горњу, Доњу и Радојевску. Сматра се да је основан у првој половини XVIII века, у време аустријске окупације Србије. Кроз историју више пута мења топографски положај (Стари Буровац, Селиште и др.). Помиње се 1820. године, када броји 37 кућа (1859 – 83 куће, 1928 – 197 кућа и 1.545 житеља итд.). Становништво је српско (слави Св. Аранђела, Св. Николу, Св. Луку, Св. Јована, Ђурђиц, Ђурђевдан и др.; заветина Бели Петак; вашари Пољобранија – 15. мај, Мала Госпојина и Св. Лука), досељено из Војводине, Ресаве, Бугарске, околине Параћина, Црне Реке и Тимочке крајине. Индекс демографског старења среће се у рапону од 0,4 (1961) до 1,1 (1991). Православна црква Успенија Пресвете Богородице, чији дан је и црквена слава, подигнута је 1936/37. год. Електрично осветљење добија 1960. године, телефонске везе и централну пошту 1963. године (савремена и масовна телефонизација извршена је 1983. године), асфалтни путо до центра села 1977. године, а до записа у Дубници (ка Свилајнцу) 1979. године. Водом се снабдева из копнених бунара. Има осморазредну Основну Школу “Света Михајловић” (почела са радом 1894. године), дом културе са библиотеком (1946), камени мост на Буровачкој реци (изграђен 1910. године на темељима старијег моста), који је проглашен спомеником културе, здравствену (1960) и ветеринарску амбуланту (1960), Земљорадничку задругу “Слога” (основана 1926. године) са радионицом за поправку пољопривредних машина, откупним магацином, пољопривредном апотеком и стовариштем грађевинског материјала, локалну пијацу (пазарни дан – недеља) и др. Представља гравитационо средиште за два насеља (Табановац и Бусур).

БУСУР

Ратарско сеоско насеље разбијеног типа, на (218 m) странама горњег тока Бусура (27 km), леве притоке Млаве, 25 km југо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.873 ha. У атару су 60-их година XX века формирана два мања вештачког језера – Кореница (12 ha) и Бусурско (6,5 ha). Назив села потиче од речне воде, која је у време великих кишаBusur бучила. Подељен је на две “мале”: Горњу и Доњу. У селу се налази више извора (Васиљев кладенац, кладенци код школе, код Гичиља потока, код Циганског потока, на Станчило брду и извор Бабин Поток). Трагови раније насељености откривени су у пољу поред Кореничке реке (римски новац, прстење, тугле и др.) и у Црвењачком пољу (“јелинско” гробље са каменим плочама без натписа). У атару се 1467. године налази село Врбе у коме су живели искључиво војници. По предању, бусур је раније био на Палилулама и носио назив Честобродица (Чисто Бродице), одакле је због честих поплава (од 1910) почетком XX века премештен на (виши терен) данашњу локацију. Помиње се 1820. године, када броји 65 кућа (1961 – 128 кућа, 1928 – 310 кућа и 1 400 житеља итд). Становништво је влашко (слави Св. Јована, Петковицу, Св. Николу, Михољдан, Св. Алимпија, Св Аранђела, Велику и Малу Госпојину, Митровдан и др.; заветина Тројице; Вашари Ђурђевдан, Тројице и Св. Пантелејмон), досељено углавном из Црне Реке, Тимочке крајине и Ресаве. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,3 (1961) до 1 (1991). Струју добија 1963. године, асфалтни пут 1979. године, а телефонске везе 1987. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом крајем XIX века), дом културе, споменик борцима палим у I и  II светском рату (подигнут 1981. године), здравствену амбуланту, земљорадничку задругу и два каменолома.

ВЕЗИЧЕВО

VeyicevoРатарско сеоско насеље збијеног типа, на странама потока Клисура и падинама брда Парлози и Јоргован, 21 km јужно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.604 ha. У атару се налази извор Трмчиште, од кога настаје истоимени поток, притока Клисуре, а у самом селу три извора: Бојага, Кладенац (сматра се лековитим) и Чесма. По предању, географско име села води порекло од цркве Везиље. Обједињује више “мала” са родовским називима (Ерићска,  Шарунска, Швапска, Ђуровска, Грујовска, Мутавиићска, Бабића, Јовчића, Станкића, Васојевића, Подића и др.). Кроз историју више пута мења локацију (Селиште, Збеговиште), а од средине XVIII века је на данашњој. Настало је на месту са значајним траговима предсловенске насељености (неистражено археолошко налазиште из римског периода на локалитету Градиште – камени темељи старог “јелинског” града, парице, копља, рбине од посуђа и др.). Помиње се 1820. године, када броји 29 кућа (1846-37 кућа и 251 житељ, 1910-1560 житеља итд.). Становништво је српско (слави Св. Николу. Св. Луку, Петковицу, Ђурђиц, Св. Врачеве, Св. Аранђела, Св. Јована и др.; заветина Тројице), пореклом из Шарова у Мађарској, Мораве, Ресаве, Околине Сјенице и др. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,4 (1961) од 0,9 (1991). Православна црква Миља Везиља, подигнута од 1903. до 1906. године на старом истоименом црквишту, посвећена је Св. Илији. Електрично осветљење добија 1961. године, асфалтни пут 1979. године, водовод (за 70 домаћинства) 1986-1988, а телефонске везе 1989. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1948/49), дом културе, земљорадничку задругу, локалну пијацу (пазарни дан-четвртак) и др.

ВЕЛИКИ ПОПОВАЦ

Ратарско сеоско насеље збијено типа, на (188 m) брдској коси – огранку Сопотске греде, и странама Васићког потока, 12 km северо-западно од Петровца на Млави. Површина атара износи 1.541Veliki Popovac ha. У селу у атару се налазе више извора (Точурак, Бучура, Жедна вода, Трахил, Цајник, Бкурани, Стублове, Бабина глава, Бакаличина чесма, Васићски, Милошевачки и Влашки кладенац, Точак, Чукаре и др.), од којих последњи, по предању, лечи очне болести. До 1897. године, када добија садашњи, село носи назив Арнаут – Поповац. Повезује шест “мала” са родовским називима: Васићку, Карићку, Нерићку, Влашку, Момировску и Милошевачку. По предању, првобитно насеље под именом Раброво било је у пољу близ Орљева, одакле је премештено на Селиште, па у Раденачки поток итд. У XVIII веку (1733) има “24 хљебов”, а писани извори из тог доба (1718), у данашњем атару, бележе и “пусто место” Бресницу, где су сада сеоске њиве. Становиштво је срспско (слави Св. Тригуна, Св. Јована, Ђурђевдан, Св. Лазара, Ђурђиц, Петковицу и др.; заветине (Тројице и Младенци), пореклом са Косова, из Црне Реке, Мораве, Ресаве и Хомоља. Индекс демографског старења креће се распону од 0,6 (1961) до 1 (1991). Православна црква Св. пророка Илије, чији дан је и црквена слава, сазидана је од 1920. до 1931. године (живописна 1993/94). Електрично осветљење добија 1957. године, телефонске везе 1994. године, асфалтни пут до центра села 1975/76, а пројекат и део радова за водоснабдевање насеља са изворишта на локацији “Ђула” (252 m) урађени су 1998. године. Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1865. године), Дом културе “Јован Јовановић Змај” (изграђен 1956. године) са библиотеком, Специјалну установу за лица ометена у развоју “Гвозден Јованчићевић” (формирана 1956. године) и др.

ВЕЛИКО ЛАОЛЕ

Veliko LaoleРатарско сеоско несеље збијеног типа, у источном подножју Сопотске греде, на (141 m) старом античком путу од Viminaciuma ка Horreum Margi, 7 km јужно од Петровца на Млави. Површина атара износи 2.679 ha. У атару и селу има више извора: Баба Љубин кладенац, Смрдан, Стубањ, Брестина и др., од којих се последњи сматра лековитим. Припада старим селима. Остаци старина у Беловодама (винчански локалитет са сликаним речним облуцима и налазом руде бакра и бакарног накита) и на ушћу Бусура и Млаву (римско утврђење Градац – Jovus Pagus, из I века, заштићено археолошко налазиште) сведоче о ранијој насељености. У Горњачкој повељи кнеза Лазара (XIV век) помиње се под именом Хлоли, када су се у атару налазила још два насеља: Коварна (Коварне), која се помиње и 1467. године (14 кућа), и Врбовац (Врбовник), чији насеобински континуитет досеже до првих деценија XVIII века (1733-17 кућа, “сербли чина војинственога”). Крајем X